Архимандрит Рафаил (Карелин) 

ХРИШЋАНСТВО И МОДЕРНИЗАМ

едиција ријеч, књига 19

превод Божана Х. Стојановић 
423 стране формата 140х205 мм 
издаје 

Издање: манастир Подмаине 2011.

превод: Божана Х. Стојановић

Лектура: Ивана Јовановић

Припрема за штампу: Александар Орландић

Штампа:  Парал, Београд

Тираж: 1000

ПРИКАЗ

Архимандрит Рафаил Карелин вели да живимо у веома тешком времену. Тешко је не сложити се с том констатацијом. Ово је тешко време због тога што се свет нагло мења. Стално слушамо о такозваном новом поретку и свеопштем благостању које ће сваког тренутка да постане део наше свакодневице. Али уместо тога видимо страшну неправду и крв и страдање невиних људи.

Ово време је тешко и због тога што је православним хришћанима постало веома тешко да у њему живе, али не само хришћанима него и свима онима који имају моралних вредности и желе их сачувати. Много је саблазни и биће их још више, а оне, нажалост, постају преовлађујући фон нашег живота. Тако их је много да нам се понекад чини као да је данашњица саткана искључиво од њих. Примера побожности и праведности је, напротив, све мање и мање, или су пак тако скривени од наших очију да их, могло би се рећи, у овом свету, у друштвеном животу, просто и нема.

Ово време је тешко и зато што постоји неутољива жеђ за променама и реформама која насрће на врата Цркве, упада у њу и тежи да и у њој све изокрене по своме, по новом, по световном. То је заиста страшно, али не за Цркву, јер њу ни врата пакла неће надвладати (види Мт. 16, 18) и она и јесте и биће стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15), него је страшно за људе који се у тој истини још увек нису учврстили.

Време друштвених и политичких потреса, светских катаклизми и катастрофа увек је било време кад је овај свет устајао на Цркву, и то преко непријатеља рода људскога, ђавола. Знаци тога су јачање такозваних либералних струја, покретање разговорâ о неопходности измене црквеног Устава, и то тако да наводно буде блажи, о преласку на нови календар, о преводу богослужбених књига на савремени језик. Следећа фаза је порицање значаја институције монаштва у Цркви и покушај увођења ожењеног епископата. Све то заједно и јесте оно што се данас у Православљу обично назива модернизмом, али у најнегативнијем значењу те речи.

У таквом времену заиста је веома тешко ономе који није укорењен у православном црквеном предању и који није од детињства задојен духом црквеног живота. Разна мишљења и разне тенденције колебају неутврђену душу, сеју сумњу, односно коров лукавога, час кроз једну, час кроз другу спасоносну истину, збуњују људе и одводе их са спасоносног пута покајања. Апостол је то унапред видео кроз далеке векове и зато је у својој Посланици Тимотеју, а у суштини свим православним хришћанима, рекао: Као образац здраве науке имај оно што си чуо од мене (2. Тим. 1, 13) и на другом месту додаје: јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама (2. Тим. 4, 3-4). Данас је, као никад до сада, неопходно да се сви они који желе да душу своју спасу држе оног учења Цркве које су прихватили и осветили како древни свети Оци тако и праведници последњих времена.

Оцу Рафаилу је то потпуно јасно и зато тежи да испуни завет апостолâ Павла: Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши са сваком стрпљивошћу и поуком (2. Тим. 4, 2). Његове беседе и чланци, од којих је саткана ова књига, плод су пажљиво вођеног духовног живота и резултат размишљања о процесима који се одвијају у савременом свету и у Цркви, анализе тих процеса и тражења пута којим у наше дане, као и пре хиљаду година, треба да иде хришћанин који тежи ка спасењу.

Ова књига је по свом садржају разнолика исто као и човеков живот и зато и захтева да се о њој нешто више каже. Зашто човек верује или зашто не верује? Зашто неко бира пут који га сигурно води у погибао кад му је откривен онај који води ка спасењу? Какав је невидљиви свет духова злобе и који је узрок њиховог непријатељства према нама? Зашто је молитва највећа драгоценост коју човек може да има у овом животу? То су само нека од питања на које отац Рафаил покушава да одговори у првом делу књиге.

У другом делу он говори о празницима Цркве, о слици Неба на Земљи, о блиставој слави светитеља и о томе како су нам они близу. Овде посебно треба истаћи поглавље о икони „Слава Грузијске Цркве“. То је чудесна поема, написана језиком блиским литургијском, поглавље које, у неким својим деловима, садржи целокупну историју Цркве многострадалне земље Иверске, земље у којој отац Рафаил живи, служи Богу и људима и проповеда. У том поглављу је приказано како хришћанин може и треба да воли Цркву, да је воли као своју дивну и мудру Мајку, да је њоме усхићен, да је од срца опева и да се труди да сазна све о њеном дугом и славном животу. Ту је веома јасно речено да су све националне, територијалне, историјске или политичке поделе вештачке, да су их људи сачинили, а да је Црква једна. Она је једна и јединствена по благодати и по својим светитељима. Тако је у истој тој Грузији најпоштованији светитељ војсковођа римске војске, рођени Кападокијац, свети великомученик Георгије Победоносац, а не, на пример, грузијска царица Тамара. Црква је јединствена и кад је реч о светим тајнама и обредима, јединствена у вери, нади и љубави људи, а пре свега јединствена у Господу Исусу Христу, који и јесте глава Цркве.

Трећи део је најопширнији и посвећен је проблемима савременог доба, ономе што би се могло назвати модернизмом или, како сâм аутор каже, секуларизацијом Цркве. Кроз поглавља овог дела књиге дати су одговори на питања какви све видови агресије света против Цркве постоје и чиме им се можемо супротставити. У овом делу књиге отац Рафаил говори и о тежњама да се пређе на нови календар, о реформи језика црквеног богослужења, о такозваној модернизацији иконописа, о појавама као што су фанатизам и национална искључивост и о још много чему другоме о чему се данас говори. Но, оно што је заиста важно јесте то што отац Рафаил говори о томе како верујући православни човек да се односи према свему томе и како да избегне крајности и заблуде.

У четвртом делу књиге отац Рафаил пише о томе шта у овом животу узрокује ако не неверовање, а оно погрешан избор духовних оријентира, жељу да се у духовни живот уђе не кроз покајање, него на „споредни улаз“, односно кроз заједничарење са такозваним тајним знањима и некаквим загонетним мистеријама. Модернизам се на крају свог развоја завршава окултизмом и јавним демонизмом. Овај свет не тежи да се сâм промени, да се преобрази и да на крају постане црквен, него да промени и преуреди саму Цркву онако како то одговара његовим хировима и страстима.

Кад човек прочита ову књигу, сигурно ће другачије гледати не само на оно што га окружује него и на себе самога. Могуће је да ће решити многе своје недоумице и да ће добити одговор на многа питања. Но ипак, најважније је то што ће у њој видети и препознати образац оног здравог учења који су апостоли предавали својим ученицима и које јесте и биће учење Цркве у све векове.

Архимандрит Рафаил Карелин - ПАД ГОРДИХ

Архимандрит Рафаил (Карелин)

ПАД ГОРДИХ

ИЛИ

КОМЕ ЦРКВА НИЈЕ МАЈКА, ТОМЕ БОГ НИЈЕ ОТАЦ

едиција стазе, Ријеч, књига 23

издање: манастир Подмаине, 2011

превод: Божана Стојановић

Лектура: Ивана Јовановић

Припрема за штампу: Александар Орландић

Штампа: Парал, Београд

96 страна формата 140x205 мм

ПРИКАЗ

Предговор 

Раскол је оружје којим се непријатељ рода људског бори против Цркве Христове кроз читаву њену историју. Господ вели: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35), а у молитви Оцу Небеском каже: Да буду једно као што смо ми једно (Јн. 17, 22). Али из века у век се у Цркви подижу буре мржње, разилажења у мишљењу, подела и одвајања тако да се на њеном телу стварају расцепи, попут рана. Време, а пре свега свеисцељујућа благодат Христова лече те ране, али након краткотрајног периода поново се појављују побуне и буре. Непријатељ не одустаје од свог омиљеног оружја, а тешко да ће га се икад и одрећи, тим пре што увек има људи за које је, због њиховог непријатељског односа према Цркви, раскол најбоље средство.

Ако се осврнемо на двадесети век, видећемо такозвани старокалендарски раскол у Грчкој Цркви, чији је резултат појава неколико Синода и неколико јерархија који су отпали од Цркве и повукли људе за собом, затим раскол у Румунији, такође између новокалендараца и старокалендараца, раскол у Бугарској, и то не један него два, расколи у Украјини, затим раскол у Грузији, који је додуше локализован и који се, по речима оца Рафаила, на неки начин претворио у одвајање, као и одвајање једног дела Руске Православне Цркве и формирање Заграничне Руске Православне Цркве. Заиста је страшна и жалосна историја губитка јединства, историја поделâ па чак и мржње која је заузела место љубави.

Историја показује да постоје разни поводи за раскол и да су тенденције расколника, због којих су спремни да се одрекну црквеног јединства, веома различите. Повод за раскол и његова основна идеја могу бити то да човек не жели да се одрекне нечега што му се чини „древним“, али што је ипак погрешно, али и, насупрот томе, неодољива тежња за наводном „обновом“, жеђ за либералним реформама и претерана ревност кад је реч о побожности, затим неразумевање догматских питања и на први поглед похвална тежња да се „по сваку цену сачува чистота Православља“.

Свакако да не треба све расколнике стављати у исти кош будући да је живот веома сложен и да га не треба вештачки поједностављивати тако што ћемо затварати очи пред оним што је веома непријатно и болно. Када основа раскола лежи у нечијем претераном самољубљу, нечијој безумној гордости, а циљ му је материјална, политичка или нека друга корист, то је свакако једна категорија узрока. Но све постаје много компликованије кад се Цркви намеће неко њој страно учење, па чак и оно јеретичко, кад јој се намећу њеном духу страни погледи и идеје, или на пример унија, тим пре кад нам се чини да је одступање од истине, одступање од Православља у Цркви попримило свеобухватни карактер, односно да је захватило све и сваког. Ех, какав страх и каква бол тада почињу да муче душе оних за које је спасење једини циљ, а Православље једина истина којом се могу спасити уколико је исповедају! У Цркви тада настаје велика пометња. Током историје хришћанства тако нешто могло се видети много пута!

Међутим, иста та историја, а њу треба познавати и озбиљно проучавати, сведочи, свима онима који су спремни да то сведочанство прихвате, да врата пакла никад нису надвладала Цркву, нити ће је, по речи Спаситељевој, икад надвладати (види Мт. 16, 18). Много пута се чинило да од Цркве више ништа није остало, да је њен брод у потпуности уништен. Оне који су напуштали тај брод с намером да створе „своју“ Цркву, задесила је погибао, док су се они који су трпљењем својим на том броду чували душе своје, спасли и видели чудо прикупљања крхотина и обнављања брода који је раширио своја снежнобела и чиста једра и наставио пут по мирном мору. Тако је било од кад Црква постоји и тако ће, благодаћу Божијом, бити све док нам у поноћ не дође Женик Цркве – Христос.

У црквеном животу много је страшних саблазни. Шта ли су осећали верни хришћани кад су епископи, па чак и патријарси, постајали јеретици? Чинило се да су управо они Црква, а ако је већ тако, онда је то значило да је сама Црква пала, да је згрешила и постала неблагодатна. Но како је време пролазило, све је долазило на своје место, па су ти јеретици, лажни учитељи и лажни пастири отпадали од Цркве, попут некаквих сувих грана, док је Црква остајала света и безгрешна.

Саблазан је заиста нешто страшно. Управо зато је потребан подвиг хришћанске аскезе и тако важан лични подвижнички живот сваког хришћанина. Само се подвигом задобијају смирење и кротост, мудрост и љубав, као и духовно расуђивање које свети Оци стављају изнад свега. Управо су нам ове врлине, а пре свега расуђивање, потребни да бисмо разумно и непристрасно сами себи одговорили на питање: можемо ли се смирити и поднети искушења у животу Цркве зарад њеног јединства, или су пак та искушења таква да с њима не треба да се помиримо? Но чак и ако је реч о овом другом, треба да верујемо у обећања Божија и да, знајући да врата пакла неће надвладати Цркву, сачекамо да Сâм Господ у Цркви, у Дому Своме све постави на своје место. За то је најпотребнија непрекидна молитва, стално сећање на Господа и то да Му предамо сами себе и сав живот свој, сваки тренутак свог живота.

Данас у црквеном животу донекле влада затишје, али често након њега следи бура. Море живота немирно је и узбуркано, што значи да његови таласи у сваком тренутку могу да се обруше и на Цркву. Већ постоје бројни проблеми, који су можда сами по себи решиви, али који уз одређена „настојања“ могу да изазову велике спорове и доведу до непомирљивих противречности. Дакле, има много повода за оне који траже повода (уп. 2. Кор. 11, 12). Зато није искључено да се пре или касније саблазан раскола поново појави и у Русији. Због тога не смемо дозволити да у том случају будемо неспремни.

Као што смо већ рекли, раскол се маскира и облачи у најразличитију одећу и понекад се појављује као нешто потпуно ново. Но он је у суштини древно зло које са собом не доноси ништа осим смрти и распадања. Испод овчије коже раскола увек се скрива непријатељ, човекоубица од искони, отац сваке лажи и поделе, лажни пастир који је страшан и који жели да за собом повуче стадо Христово само зато да би га погубио.

Издавач (руски)

Архимандрит Рафаил Карелин - КАКО ПОРОДИЦИ ВРАТИТИ ИЗГУБЉЕНУ РАДОСТ

(друго издање књиге Светост брака)

едиција Стазе, коло Странпутице, књига 2

издање манастир Подмаине, 2009.

превод Божана Х. Стојановић 

лектура и редактура: Богић Булатовић

Припрема за штампу: Александар Орландић

Штампа: Штампарија манастира Градац

тираж: 2000

223 стране формата 140х205 мм

ПРИКАЗ

У нашој светој Цркви постоји седам Светих Тајни, а једна од њих је Света Тајна брака. Рађање је Творац благословио одмах по стварању света, а прво чудо које је наш Господ Исус Христос учинио док је земљом ходио било је благосиљање брака у Кани Галилејској. Но у наше доба све чешће се заборавља на светост брака, а деца се убијају још док су у мајчиној утроби. Све нас је то подстакло на превод ове заиста изузетне књиге. У поглављу насловљеном “Абортус је убиство душе” архимандрит Рафаил Карелин нам, устима убијеног детета, саопштава да је најстрашније код абортуса то што родитељи своје нерођено дете лишавају близине Божије у вечности. 

*** 

Није моја несрећа у томе што си ме лишила земног живота јер је он само тренутак у односу на вечност, тренутак који заблиста попут звезде падалице и нестане у тами, него је моја несрећа у томе што је моја душа вечна. Бачен сам у теби непознату вечност а да од првородног греха нисам опран благодаћу Духа Светога, нити сам искупљен из власти сатане, нити просветљен светим тајнама Цркве. Није ужасна смрт, него вечно постојање без Бога. Господ ти је дао мој живот као што цар своме слуги поверава свој драгоцени бисер или дијамант да га чува и да му га врати кад он то затражи. Но ти тај дар ниси случајно испустила из руку нити су ти га лопови украли, него си драгоценост цареву својим рукама бацила у јаму за отпатке. Шта ћеш му одговорити кад ти каже: “Врати ми моје благо”. Нема смрти за оне који су са Господом – то је вечна радост. Но смрти нема ни за оне који не виде Бога – то је вечна тама. Лишила си ме онога због чега је Бог примио тело човека, сишао на земљу и распео се на Крсту. Ти си ме лишила духовног васкрсења. Боље да си хиљаду пута убила моје тело. Зашто ме ниси родила па ме онда, ако ти нисам потребан, оставила поред пута. Неко би чуо дечији плач, наднео се нада мном и сажалио се на мене. Деца често доносе кући болесно маче, па зар се онда нико не би сажалио на мене? Ја не говорим о богатим људима јер од новца се човеково срце окамени и само малобројни успеју да га сачувају тако да буде мекано попт топлог воска. Обично душа богаташа има језик, али нема уши, па не би чула мој плач. Но можда би се некакав сиромашак, који није изгубио срце, сажалио и донео ме у свој дом. У кући у којој нема довољно хлеба, али зато љубав није изгубљена, може бити више среће него ли у кући богаташа. Ја бих називао оцем онога ко ме је успут покупио, а не онога ко ме је избацио из свог живота као што се пас шутне из собе. Мајком бих назвао ону која ме је пригрлила, а не ону која је одлучила да у овом свету нема места за њено дете. 

Мајко, и ти си некад била плод и твоја мајка се радовала што се појавио нови живот, слично новој звездици која на небу заблиста, док је твој отац заустављао дах и ослушкивао твоје покрете у утроби твоје мајке. Твоја мајка није с тобом поступила као ти са мном. Она је тебе родила и присајединила те Цркви. Сети се времена кад си била дете и тепајући звала маму и пружала руке у сусрет сунцу. Деца се играју луткама, певају им успаванке и пресвлаче их у нове хаљинице, али не постоји игра у којој лутку убијају и на комаде је кидају. Да ли си у то време могла и помислити да ћеш бити убица? Ја немам родитеље, а ти си ме лишила нове породице – небеске породице у којој је отац Сâм Бог, Пресвета Богородица мајка, а анђели старија браћа. Те породице – Небске Цркве, ја сам заувек лишен. Моја је душа луталица без уточишта која тумара кроз сутон вечне ноћи. 

Аутор