Архимандрит Рафаил (Карелин) - ТАЈНА СПАСЕЊА

Архимандрит Рафаил (Карелин) без сумње је један од најоригиналнијих и најзначајнијих црквених писаца данашњице. Његове књиге свакако су међу наиздаванијима и најчитанијима. Аутор је многобројних беседа и чланака полемичког карактера посвећених актуелним питањима данашњег црквеног живота, чланака у којима се говори о разним проблемима аскетског и моралног карактера. За оца Рафаила с правом се може рећи да увек и у свим околностима тежи да првенствено говори о о спасењу као о ономе што нам је једино потребно (види, Лк. 10, 42).

Данас се о много чему пише и полемише, али се, нажалост, веома често заборавља на оно најважније, на човекову душу која је, по речи Спаситељевој, драгоценија од целог света. Заборавља се на душу и њен скривени живот у Богу. То наравно није случајност. Да би се расправљало о теолошким питањима, треба добро изучити теологију. Да би се расправљало о проблемима пред којима се данас Црква налази, треба добро изучити црквену историју. Али да би се говорило и писало о души и њеном животу, преба добро упознати своју душу, али и душе других људи. То је свакако много теже и компликованије него ли изучити теологију или историју Цркве. Човек мора према себи бити веома строг и пажљив да би могао да разликује глас душе од гласа страсти и да би могао да схвати да ли душа стреми љубави према Богу или, пак, љубави према самој себи. Човек истовремено мора да научи да воли оне који су поред њега јер ће само тада кроз несавршенства и недостатке, кроз немоћи и пороке моћи у људима да види оно што је добро и чисто, што су, без обзира на исквареност човекове природе, сачували, оно због чега Господ и воли човека. Другим речима, да би неко писао о духовности, мора сâм постати духован, мора примити Духа, а за то треба дати крв и зној. Дакле, неопходно је подвижничко искуство чији су плод праве и нелажне речи о путу спасења. Управо такав духовни плод понуђен је читаоцима у овој књизи кроз ауторва размишљања, мисли и оцене, које нам се понекад чине веома оштрима и категоричнима.

Понекад нам је ипак жао што архимандрит Рафаил, као по правилу, избегава да говори о себи, а кад је то ипак неопходно, чини то само узгред. Зато су његове књиге, које изазивају тако велико интересовање, лишене биографских података о аутору. Но пошто је аутор монах, сасвим је разумљиво непостаојање жеље да пише о себи. Вероватно не би била велика грешка ако бисмо рекли да су књиге оца Рафаила у неку руку и његова биографија. Он нам се у њима открива, између осталог, и као изузетно искрен човек. Он просто не подноси ни најмању лаж или лукавство чиме се и могу објаснити његова оштрина и категоричност и његова увереност да је пут мучеништва изнад пута компромиса.

Треба истаћи да се књига оца Рафаила “Тајна спасења” ипак разликује од његових до сад штампаних књига. Наиме, ова књига састоји се из два дела. У првом делу говори се о духовном животу, о ономе што се човеку открива на његовом путу ка Богу, што изазива радост и тугу и понекад нас приморава да застанемо и с болом се загледамо у своје срце. Ту се на изузетан начин говори о томе како постићи блаженство које је доступно само онима који себе свесно осуде на то да буду истински сиромашни духом. У првом делу ове књиге налази и учење о молитви која за хришћанина треба да постане главно делање у његовом животу и његов покретач и ослонац. Ту је и одсјај оне Божије лепоте пред којом човекова душа, кад је изненада открије, понекад замире од одушевљења и коју након тога целог живота тражи у сузама покајног плача.

Други део књиге чине сећања оца Рафаила на изузетне подвижнике ЏЏ века које је, по милости Божијој, познавао. Реч је о необично јарким личностима које пажњу читалаца буквално прикују за себе. Али сећања нас наводе да се од тих личности мислнено враћамо аутору који о њима пише с толико љубави. Кроз сећања на подвижнике отац Рафаило нам се сâм открива много више него у претходним књигама. Тако нам постаје јасно да се и као човек, и као монах и свештеник, али и као писац формирао управо захваљујући дружењу с подвижницима о којима пише.

Кад ову књигу прочитају до краја они којима ће се отац Рафаил у почетку учинити сувише срогим, увериће се да је подједнако строг и према себи самом, с том разликом што његова строгост према себи самом више личи на немилосрдност. Чини нам се да је повод томе то што отац Рафаил просто није у стању да греши душу или да не буде до краја искрен кад је у питању истина. Јер уколико је у истини присутно и најмање зрнце лажи, онда то више није истина, него је лаж. Тајна спасења, као најважнија тајна може се човеку открити само у светлости истине.

Издавач

архимандрит Лазар (Абашидзе) - У ВАВИЛОНСКОЈ ПЕЋИ

Манастир Подмаине

2013. г.

превод: Братство манастира Подмаине

за издавача, игуман Рафаило (Бољевић)

лектура: Ивана Јовановић

Дизајн и прелом: Александар Орландић

Штампа: Арт Графика, Никшић

тираж: 1000

CIP - Каталогизација у публикацији

Национална библиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN 978-9940-04-8

COBISS.SG-ID 23231248

Како су предвидели многи Свети Оци, једно од обележја краја света биће раширена и застрашујућа доминација разврата, гнусне телесне разузданости и необуздане пожуде. Откривење осликава ово последње, екстремно оскрнављење света, у лику жене која седи на црвеној звери (Отк. 17, 3), велике блуднице, обучене у порфиру и скерлет, украшену златом, драгим камењем и бисером, која држи чашу пуну гнусоба и нечистота блуда свога (Отк. 17, 4). Она је симбол града који царује над царевима земље, својеврсни „Вавилон“, седиште људског рода последњих времена (Отк. 18, 2), који је постао станиште демона и тамница свакоме духу нечистоме, жестоко вино блуда којим се напојише сви народи. Цареви земаљски ће блудничити са овим градом, трговци ће се земаљски обогатити од силне страсти њене (Отк. 18, 2-3).

Сви јако добро знамо како се завршава царовање „Вавилона“ и пировање „велике блуднице“! Неизвесно је, међутим, који ће се град, на крају света удостојити ове мрачне (неславне) славе, па и да ли се овде уопште има у виду ма који конкретан град, или је ово само слика силине безбожија, које долази да се зацари у свету. Неће бити претеривање уколико се већ сада направи поређење: сав савремени комфорни начин живота, са свом његовом раскоши, материјалним добрима, чудима технике, „запањујућим“ дизајном, блештаво јаким бојама и „срцепарајућим“ звуцима, сав савремени порно-бизнис, масовна кампања против моралности, проповед и рекламирање садизма, насиља, суровости, бесрамности, непринципијелности, несавесности, неодговорности, бесциљности и томе сличнога зла – све је то „пијење из златне чаше велике блуднице“, која свесрдно напаја све народе земље. Јер данас многи трговци земаљски профитирају и богате се управо на рачун „порно-бизниса“. Који „зналац“ рекламе може у наше време без тога, да не додирне ту чулно-сладострасну струну срдаца?

Ово је такође својеврсни потоп, поплава која погубљује људски род у последње време! Из широко отворених сатаниних недара изливају се и истачу, гнусни, срамни потоци разврата, сладострашћа, префињеног садизма и свакојаке преверзије. Али од свега је најстрашније то што као проводници ових прљавих отпадних вода служе наша срца и наше душе; наша воља, разум, жеље и произвољење помажу овоме задаху ада да изађе напоље. Богозаборав, клеветање оних који Му служе, мржња према Његовој Цркви, новонастале теорије и философије, квази-наука и анти-култура, „мудрост“ овога века инспирисана демонима, васкрсавање из гроба заборава незнабожачких „вредности“ – свим су овим оруђима разваљена врата и окна савести и стида, моралности и части, добра и милосрђа и као из проваљене канализације, из страсних дубина срца, изливају се искварене воде. 

Од свих наших телесних покрета, од свих земаљских пожуда, блудна похота је најјача, то је страст која над нама има највећу власт. Стремљење ка спајању ради продужења рода под болним печатом пада се развило у најружнију, богомрску разноврсност грехова. И ко је међу људима слободан од овог пламена који све сажиже? Чије срце не бива попустљиво, наклоњено пожуди за телесном лепотом? Која нас то страст попут ове, тако силно привлачи, опија, лишава расуђивања, чврстине воље и храбрости.

...

Жене хришћанке, девственице, младићи, омладинци! Освестите се! Куда сте кренули? Зар не видите, зар не чујете како читав људски род плеше на сатанину „мелодију“?! Зар не схватате каква је та култура која поплављује свет!? Сетите се Откривења светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова: шта је тамо речено о последњим данима света, о оних сто четрдесет и четири хиљаде искупљених, који стоје поред престолом Господњим, односно о онима који ће, избегавши ђавоље смицалице, бити спашени. Свети Јован је чуо глас са неба: Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су дјевственици (Отк. 14, 4). Није ли карактеристично то што се као главна особина искупљених наводи управо целомудрена чистота, неоскврњеност блудним грехом (под којом свакако треба подразумевати и брак неокаљан прељубом), као да ће људски род у последњим временима, дакле, бити искушан блудом! 

А како је данас много оних који или свесно или, пак, не схватајући у потпуности своју кривицу, учествују у распаљивању ове нове „вавилонске пећи“? Али зар не знамо како је погубно давати ближњем повод за саблазан? Зар не схватамо Господње речи: који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да му се објеси камен воденични о врат и да се баци у море (Мк. 9, 42), нити речи: Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18,7). Тешко и теби, жено, када се непристојно одеваш и идеш у друштво мушкараца. И немој се обмањивати; кад год тако поступаш: или када обнажујеш тело, или га утежеш у тесну одећу, старајући се да покажеш прелест своје фигуре, у теби се неизоставно гнезди блудна страст, стремљење да се у срцима мушкараца испровоцира сладострасна наклоност, односно иста она саблазан, за коју тешко теби.